• Version
• Preuzmi 6
• Veličina dokumenta 73.66 KB
• Broj dokumenata 1
• Datum 22/03/2023
• Ažurirano 25/03/2023

Redigovana arbitražna odluka u predmetu BAC 8/2020

Rezime arbitražne odluke Beogradskog arbitražnog centra
u predmetu BAC 8/2020

I) Činjenice slučaja
Stranke u arbitražnom postupku su aprila 2020. godine zaključile Ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza (Ugovor) kojim su regulisale prava i obaveze nastale iz poslovnog odnosa kupoprodaje robe u kojem je tužilac bio prodavac, a tuženi kupac. Na osnovu prvobitno zaključenog kupoprodajnog ugovora tužilac je u više sukcesivnih isporuka isporučio odgovarajuću robu tuženom i za to mu uspostavio odgovarajuće račune. U Ugovoru, na osnovu kojeg je i nastao predmetni spor, ugovorne strane (stranke u ovom predmetu) konstatuju da tužilac ima dospelo potraživanje prema tuženom i pripadajuću zakonsku kamatu za svaki pojedinačno neplaćeni ili delimično plaćeni račun, kao i troškove naplate potraživanja. Ugovorom je bilo predviđeno da će, ukoliko tuženi izvrši obaveze na predviđeni način i u predviđeno vreme, tužilac otpustiti svoje potraživanje pripadajuće kamate na neplaćene ili delimično plaćene račune. U u suprotnom, tužilac će naplatiti celokupan iznos. Bilo je predviđeno da će tuženi dati i odgovarajuće sredstvo obezbeđenja ispunjenja novčanih obaveza. Kako tuženi nije izvršio svoje obaveze, tužilac se odlučio da pokrene arbitražni postupak radi naplate potraživanja.

II) Arbitražni sporazum
Ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza, zaključen između tužioca i tuženog, sadrži sledeću arbitražnu klauzulu:
„Ugovorne stranke saglasno utvrđuju da će sve eventualne nesporazume koji mogu nastati u vezi sa i povodom realizacije ovog Ugovora rešavati mirno i dogovorno. Ukoliko takvo rešenje nije moguće, svi sporovi koji nastanu iz ovog ugovora ili u vezi s njim konačno se rešavaju arbitražom organizovanom u skladu sa Pravilnikom Beogradskog arbitražnog centra (Beogradska pravila). Spor rešava jedan arbitar. Sedište arbitraže je u Beogradu, Republika Srbija. Jezik arbitražnog postupka je srpski jezik. Merodavno materijalno pravo je srpsko pravo.”

III) Tok arbitražnog postupka

Po uplati registracione takse, tužba je sa prilozima prosleđena tuženom, koji je odgovorio na tužbu u ostavljenom roku. Predsednica BAC-a je imenovala arbitra pojedinca u skladu sa članom 16 stav 2 Pravilnika BAC-a. Tuženi je nakon dostavljanja Odgovora na tužbu i nekoliko razmenjenih e-mail poruka (sa zahtevima koje je tužilac smatrao usmerenim ka odugovlačenju arbitražnog postupka), prestao da učestvuje u postupku. Arbitar pojedinac (dalje: arbitar) je težio da u procesnim zaključcima uspostavi tok postupka kojim bi pomirio donekle suprotstavljene stavova stranaka o daljem toku postupka, uz istovremeno ispunjenje dužnosti arbitra da pravično i efikasno upravlja postupkom, pružajući strankama jednak tretman i pravo da iznesu svoje stavove i podnesu odgovarajuće dokaze. Arbitar je odredio dostavljanje još dva dodatna podneska stranaka, što je u daljem postupku učinio samo tužilac, odgovorivši na navode iz Odgovora na tužbu. Usmena rasprava je održana online, putem video konferencije zbog loše epidemiološke situacije u tom periodu, samo u prisustvu tužioca jer se uredno pozvani tuženi nije odazvao pozivu, niti je svoj izostanak opravdao. Imajući u vidu da nije bilo potrebe za završnim podnescima nakon usmene rasprave, stekli su se uslovi za donošenje arbitražne odluke.

IV) Arbitražna odluka

Zadatak arbitra pojedinca u ovom slučaju bio je da utvrdi da li među strankama postoji valjan ugovor, da li postoji obaveza tuženog prema tužiocu na osnovu tog ugovora i da li je iznos koji tužilac potražuje u skladu sa ugovorom i dokazima u spisima predmeta. Stranke su svojim podnescima i dokazima učinile nespornim da su bile u poslovnom odnosu i da postoji dug tuženog prema tužiocu usled neplaćenih ili delimično plaćenih faktura za robu koju je tuženi primio i troškova nastalih prilikom pokušaja mirnog rešavanja spora. Učinile su nespornim postojanje Ugovora koji reguliše njihova prava i obaveze i kojim se tuženi obavezuje da isplati dug u šest sukcesivnih rata. Arbitar je navedeni Ugovor kvalifikovao kao vansudsko poravnanje u smislu člana 1089. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, nesporno je i da tuženi nije ispunio svoje obaveze po Ugovoru. Tuženi je pokušao da ospori deo iznosa koji tužilac potražuje pozivom na reklamacije na kvalitet robe, ali o postojanju reklamacije nije priložio nijedan dokaz. U svakom slučaju, predmetne reklamacije nisu ni mogle biti predmet razmatranja arbitra pojedinca jer ovaj spor proizlazi iz vansudskog poravnanja stranaka (Ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza) kojim su one međusobno regulisale svoja prava i obaveze, a ne iz njihovog kupoprodajnog odnosa koji je prethodio zaključenju ovog Ugovora. Stoga je na sva tri postavljena pitanja arbitar dao potvrdan odgovor, te je uzevši u obzir odredbe Ugovora, priloženu korespondenciju stranaka, relevantne zakonske odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o zateznoj kamati, zaključio da je tužbeni zahtev u celosti osnovan i obavezao tuženog da plati tužiocu traženi iznos sa kamatom. Arbitar je odredio da tuženi snosi celokupne troškove postupka, s tim što je smanjio iznos koji je tužilac zahtevao za troškove overenog prevoda dokumentacije. Naime arbitar je smatrao da se trošak overenog prevoda isprava u arbitražnom postupku (za razliku od parničnog) samo izuzetno može smatrati opravdanim i razumnim, osim kada druga strana osporava verodostojnost prevoda. Iz ovog razloga, arbitar je dosudio za 1/3 manje troškove prevoda.