• Version
• Preuzmi 5
• Veličina dokumenta 59.70 KB
• Broj dokumenata 1
• Datum 22/03/2023
• Ažurirano 25/03/2023

Redigovana arbitražna odluka u predmetu BAC 13/B/2022

Rezime arbitražne odluke Beogradskog arbitražnog centra u predmetu BAC 13/B/2022

I) Činjenice slučaja
Stranke u arbitražnom postupku su zaključile posredstvom Produktne berze ad Novi Sad u junu 2022. godine ugovor o kupovini kukuruza određenog kvaliteta. U ugovoru je bio naveden rok isporuke u junu 2022. godine i primena Incoterms 2020 FCA klauzule (“Franko prevoznik”). Kupac je preuzeo robu u skladištu prodavca, bez korišćenja mogućnosti da izvrši kontrolu preuzete robe. Istog dana utvrđuje da kukuruz sadrži žižak i kontaktira prodavca radi dogovora oko umanjenja cene, odloženog plaćanja ili vraćanja robe uz snošenje troškova transporta od strane prodavca. Prodavac to odbija, te kupac zadržava robu i plaća umanjenu cenu sa zakašnjenjem. Ugovorne strane su imale i nekoliko poslovnih odnosa pre spornog odnosa. Prodavac inicira medijaciju pred Produktnom berzom koja se završava bez uspeha. Stoga, pokreće arbitražu na osnovu Pravilnika Beogradskog arbitražnog centra o rešavanju berzanskih sporova zahtevajući isplatu razlike između plaćenog i dugovanog iznosa, zakonsku zateznu kamatu, ugovornu kaznu i naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze. U arbitražnom postupku se postavljaju sledeća pravna pitanja: i) da li je prodavac isporučio robu u skladu sa ugovorom, odnosno da li je roba imala materijalne nedostatke; ii) da li je kupac izgubio pravo na prigovor nesaobraznosti robe usled načina kontrole robe; iii) koje su pravne posledice u vezi sa prethodno navedenim pitanjima.

II) Arbitražni sporazum
Nadležnost BAC-a za rešavanje ovog spora se zasniva na Ugovorima o članstvu zaključenim sa Produktnom berzom, Pravilima poslovanja Produktne berze i Pravilnikom BAC-a o rešavanju berzanskih sporova, u skladu sa Zakonom o arbitraži. Članom 11 stav 3 Pravila poslovanja Produktne berze propisano je da Ugovor o članstvu sadrži: „izjavu člana da u slučaju spora u vezi transakcija zaključenih na Produktnoj berzi prihvata rešavanje spora putem Posredovanja i Berzanske arbitraže koju sprovodi Beogradski arbitražni centar“. Tužilac i tuženi su sa Produktnom berzom zaključili Ugovore o članstvu, koji sadrže navedenu klauzulu. Odredba člana 95 stav 1 Pravila Poslovanja, navodi da: „u slučaju da spor između članova u vezi sa trgovanjem na Produktnoj berzi ne bude rešen Posredovanjem (u skladu sa članom 94 Pravila), takav spor će se rešavati berzanskom arbitražom koja je organizovana na Beogradskom arbitražnom centru i vrši se u skladu sa aktima Beogradskog arbitražnog centra“. Tužilac je u tužbi naveo da je BAC nadležan da sprovede arbitražu u ovom predmetu, a tuženi u odgovoru na tužbu nije osporio nadležnost BAC-a. Tužilac i tuženi su naveli u svojim podnescima da spor nisu konačno rešili posredovanjem pred Produktnom berzom.

III) Tok arbitražnog postupka

Po uplati registracione takse, tužba sa prilozima je dostavljena tuženom, koji se pre isteka roka za odgovor izjasnio na navode iz tužbe, osporavajući ih. Predsednica BAC-a je imenovala arbitra pojedinca na osnovu svojih ovlašćenja iz člana 16 stav 1(a) Pravilnika BAC-a o rešavanju berzanskih sporova. Arbitar je održao usmenu raspravu gde su ispitani svedoci obe stranke u postupku. U roku za donošenje odluke (4 meseca od konstituisanja arbitražnog suda) arbitar pojedinac je doneo konačnu arbitražnu odluku.

IV) Arbitražna odluka

Arbitražnom odlukom od 9. decembra 2022. godine, arbitar pojedinac je odbio sve tužbene zahteve tužioca i obavezao ga na isplatu troškova arbitraže tuženom.

U okviru prvog pitanja, da li je roba imala materijalne nedostatke, arbitar pojedinac je utvrdio da je roba koja je bila predmet ugovora imala žižak u momentu predaje, što je čini robom koja nije u skladu sa ugovorenim kvalitetom, odnosno robom sa materijalnim nedostacima. Arbitar pojedinac je ustanovio da otrpemnica i faktura koja je pratila robu nisu dokaz o usaglašenosti robe sa uslovima iz ugovora, a kao dokaz da je roba imala nedostatak, a da tužilac nije pružio dokaz o suprornom, služi i izjava svedoka tužioca koju su naveli da nije rađena kontrola robe iz skladišta tužioca pre isporuke robe tuženom, pa čak i da je vršena fumigacija na navedenom kukuruzu na prisustvo insekata. Tuženi je priložio i video snimak gde se vidi prisustvo žižka, kao i dokaze da je izvršena kontrola u dve različite kompanije koje su takođe utvrdile prisustvo žižka. Dokazi koje je podneo tužilac, fakture isporučene drugim kupcima gde nije bilo primedaba u pogledu kvaliteta robe, arbitar pojedinac nije prihvatio jer je ustanovljeno da se kukuruz nije isporučivao iz istog skladišta tim kupcima i tuženom.

Na drugo pitanje, da li je pravilan argument tužioca da je tuženi izgubio pravo na prigovor nesaobraznosti robe jer nije izvršio kontrolu robe putem kontrolne kuće prilikom njenog preuzimanja, arbitar pojedinac odgovara negativno. Pravila Poslovanja ne regulišu pitanje eventualnog gubitka prava na isticanje prigovora nesaobraznosti robe, niti prigovor na skrivene mane robe, na koje se poziva tuženi (samo regulišu način provere saobraznosti robe, ali ne i pravne posledice propuštanja takve kontrole). Takođe, ni ugovorena FCA klauzula ne reguliše pitanje isticanja prigovora nesaobraznosti ili gubitka prava, već reguliše pitanja rizika slučajne propasti ili oštećenja stvari, što nije predmet ovog spora, pa se na osnovu te klauzule ne može zaključiti da je kupac eventualno izgubio pravo na isticanje prigovora. Stoga, arbitar pojedinac konsultuje pravila Zakona o obligacionim odnosima, te utvrđuje da li u ovom sporu ima mesta argumentaciji da se radilo o skrivenim nedostacima. Arbitar pojedinac utvrđuje da su skriveni nedostaci oni koji nisu mogli biti otkriveni uobičajenim pregledom, što je bio slučaj u ovom sporu, te da je tuženi ispunio svoju obavezu da odmah obavesti tužioca o tome da roba ima skriveni nedostatak jer je to uradio u roku od par sati. Dalje, ugovorne strane nisu ni eksplicitno ugovorile gubitak takvog prava kroz institut „Ugovornog ograničenja ili isključenja prodavčeve odgovornosti za materijalne nedostatke” u svom ugovoru, što je moguće uz primenu Zakona o obligacionim odnosima. Dodatno, smatra da je tužilac, na osnovu dokaza i iskaza svedoka, u najmanju ruku mogao znati da roba može imati nedostak. Zaključuje da činjenica da tuženi nije izvršio svoju obavezu pregleda robe putem kontrolne kuće odmah tokom utovara, može da ima samo značenje da je tuženi prekršio jednu od svojih obaveza iz ugovora, što bi tužiocu dalo neko pravo da istakne tu povredu i dalje traži naknadu štete, prema opštim pravilima obligacionog prava, što ovde tužilac niti traži niti potražuje neki iznos po tom osnovu.

U okviru poslednjeg pitanja, pravnih posledica u vezi sa prethodna dva pitanja, Arbitar pojedinac zaključuje da je činjenje tuženog, kao kupca, bilo u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, te da je tuženi imao pravo na umanjenje cene prema odnosu vrednosti stvari bez nedostatka i vrednosti sa nedostatkom, u vreme zaključenja ugovora. Tuženi je nekoliko dana nakon preuzimanja robe predložio da se predmetna roba vrati tužiocu, uz nadoknadu troškova prevoza, da snizi cenu na ime umanjenog kvaliteta robe, troškova prevoza i troškova tretiranja kukuruza insekticidima ili da tuženi zadrži robu, da je o svom trošku tretira protiv žižka, uz izmenu uslova plaćanja odnosno pomeranja roka plaćanja. Tužilac to nije prihvatio, te je zahtevao ugovornu kaznu na ime raskida zaključnice. Arbitar pojedinac zaključuje da je tuženi postupio u skladu sa svojim pravima iz Zakona o obligacionim odnosima jer je nakon neprihvatanja mogućnosti ispunjenja ugovora, isplatio ugovornu cenu, a da tužilac nije osporio iznose na osnovu kojih je cena umanjena.