ISTINA O MEĐUNARODNIM SPOROVIMA:

ISTINA O MEĐUNARODNIM SPOROVIMA:

U javnosti se, bez uvida u podatke, pronosi teza da Srbija, kao država, gubi arbitražne sporove sa licima iz inostranstva. Ovo primaju, zdravo- za-gotovo, čak i oni koji bi, po prirodi svog posla, morali da znaju da to nije tačno (državni funkcioneri, Savet za borbu protiv korupcije).

Posebno je pitanje kako je došlo do toga da se Srbija nađe kao stranka u međunarodnim poslovnim arbitražama.Postoje dve vrste arbitraža u kojima se Srbija, kao država, pojavljuje kao stranka (i to, najčešće, u procesnom položaju tužene). Jedan deo sporova u međunarodnoj trgovinskoj arbitraži dolazi otuda što Srbija, kao država, direktno zaključuje ugovore sa stranim partnerima u tipično komercijalnim aranžmanima; dok u nekim transakcijama (na primer, u koncesionim ugovorima) pojavljivanje države ima smisla i opravdanja, u drugim slučajevima ne samo da nema formalnog osnova, ni poslovne logike, da se država upušta u poslove i da zaključuje ugovore sa stranim licvima, već se pokazalo da ona nije dorasla ulozi „biznismena“ (niti ima kadrove, niti istrajnosti, niti vizije da se bavi „poslovanjem“).

U jednoj drugoj oblasti, u tzv. investicionim arbitražama, država dolazi u situaciju da se „povlači“ po međunarodnim arbitražama. Srbija, naime, ima niz dvostranih sporazuma o promociji i zaštiti investicija (sa preko 50 država – neke sporazume je „nasledila“ od Jugoslavije, a jedan broj je i sama zaključila). Po tim sporazumima, strani investitor može da direktno tuži državu ukoliko smatra da mu je nekim postupkom ili propustom povredila invvesticiju (pod pojmom „investicija“ se, prema definiciji koja postoji praktično u svim sporazumima koje Srbija ima, podrazumeva ne samo direktna investicija, odnosno ulaganje u kapital privrednih društava, već svako potraživanje izraženo u novcu – što znači i svako potraživanje iz poslova kupoprodaje pokretnih i nepokretnih stvari, građenja, zajma ili nekog drugog finansijskog aranžmana,  itd.).

Dakle, stranac koji je u Srbiji zaključio ili ugovor o direktnoj investicji ili ugovor o nekom tipično trgovačkom poslu, može svoj problem u vezi sa takvim poslovnim aranžmanom „podići“ na nivo spora sa Srbijom kao državom (kao nosiocem suvereniteta, a ne kao „trgovcem“); ovo, dakle, važi i za sporove iz aranžmana u kojima država Srbija nastupa kao „trgovac“ (a ne kao nosilac vlasti) – a to su, na primer, svi privatizacioni aranžmani, ili poslovi u kojima se država „upetljala“ u „biznis“, neki od njih i od vitalnog značaja za ekonomiju. U takvim slučajevima, strani partner može da tuži Srbiju kao stranu-ugovornicu iz sporazuma koji Srbija ima sa njegovom državom (a ne po samom komercijalnom ugovoru). Osnov za pokretanje investicionog spora protiv Srbije nalazi se  u povredi standarda zaštite investicija koji su postavljeni u sporazumima o zaštiti investicija. Tu je, pre svega, zaštita o eksproprijacije strane investicije (postavlja se zahtev da ekrpoprooijacija može da bude sprovedena u zakonom tačno utvrđenim slučajevima i uz pravičnu i pravovremenu naknadu). Sa nedozvoljenom eksroprijacijom izjadnačavaju se i mere države sa sličnim efektom (tzv. „puzajuća“ eksproprijacija). Međutim, strani investitori u svetu, pa i u slučaju Srbije, najčešće državu-domaćina tuže zbog povrede standarda „fer i jednakog postupanja“ (fair and equitable treatment). U međunarodnoj arbitražnoj praksi, pa i u teoriji investicione arbitraže, ovaj standard je razvijen u više pravaca odnosno iz njega se izvode i drugi standardi, kao što je snadard „legitimnih očekivanja“ i niz drugih. Ima mišljenja da su ovi standardi dovedeni do apsurda tako da se, čak i ne bez preteranog karikiranja, tvrdi da kad investitor nazebe, za to se smatra odgovorna država (neki od sporova koje su strani investitori vodili protiv Srbije potvrđuju u dobroj meri i ovu konstataciju). Ima i drugih standarda zaštite, koji su našli mesto i u sporazumima o zaštiti investicija koje ima Srbija – na primer, standard „nacionalnog tretmana“ ii standard „najpovlašćenije nacije“ (tvorci nekih novijih sporazuma Srbije u pogledu zaštite investicija, kojima su stranim investitorima iz određene zemlje date neke, po mnogim mišljenjima i neuobičajene, povlastice, nisu bili svesni da su, prema standardu „najpovlašćenije nacije“, iste povlastice date i investitorima iz svih drugih država sa kojima Srbija ima sporazume o zaštiti investicija – jer svi sporazume sadrže ovaj standard zaštite).

Investicione arbitraže se, u nekoliko elemenata, razlikuju od komercijalnih arbitraža (pre svega u načinu zasnivanja nadležnosti – u investicionim arbitražama ne postoji arbitražni sporazum,  već se osnov nadležnosti nalazi u sporazumu o zaštiti investicija koji sadrži generalnu „ponudu“ države ili odobrenje stranom investitoru da pokrene arbitražni postupak odnosno da je tuži pred arbitražom ako smatra da mu je ona povredila investiciju).

Srbija je, kao država, u poslednjih petnaestak godina, vodila nekoliko trgovačkih i investicionih arbitraža. U najvećem broju slučajeva je pobedila u tim postupcima i to tako da su, tamo gde je bila tužena, tužbeni zahtevi u celini ili u pretežnom delu odbijeni, a gde je bila tužilac,  njeni tužbeni zahtevi redovno su prihvatani odnosno smatrani osnovanim. Prema tome, nije tačna konstatacija da Srbija gubi arbitraže, da je gubitnik u tim sporovima; ovo važi kako za postupke u kojima Srbiju zastupalo Državno pravobranilaštvo, tako i za sporove koje je vodila ranija Agencija za privatizaciju, kao i za sporove koje su imala  neka od značajnih javnih preduzeća.

U javnosti se navodi da je Srbija izgubila i neke sporove u kojima su tužiocima dosuđeni određeni iznosi odnosno koje je Srbija obavezana da plati. Međutim, kada se stvari razlože, slika izgleda i u tim slučajevima drukčije. Naime, kada tužilac u sporovima uspe sa svojim tužbenim zahtevima samo delimično i kada Srbija uspe da tužbene zahteve značajno smanji, ne može se reći da je Srbija izgubila spor. Takav je slučaj i sa nedavno završenom investicionom arbitražom (predmet  “Zelena“ o kome se govorilo u javnosti) gde je višemilionski tužbeni zahtev u evrima bitno smanjen i Srbija osuđena da plati samo manji deo onoga što su stranci u tom slučaju tražili. Ista je siituacija i sa čuvenim sporom u predmetu „Satelit“ – u ovoj trgovačkoj arbitraži strani prodavac je tužio Srbiju za preko 46 miliona evra po osnovu raskida ugovora, a dosuđeno mu je dve trećine zahteva (u daljim pregovorima, posle okončanja postupka, koliko je poznato, ovaj zahtev je sveden na polovinu prvobitnog iznosa).

Neformalna statistika, koju potvrđuju i poznavaoci situacije iz Državnog pravobranilaštva, kao i iz pravnih timova koji su zastupali Srbiju u arbitražama, pokazuje interesantne nalaze. Tako je država Srbija vodila od 2006. godine, kao tužena strana, tri velike trgovačke arbitraže (i to sve pred najpoznatijim svetskim arbitražnim institucijama – pred arbitražom po pravilniku Međunarodne trgovinske komore u Parizu i pred Londonskim sudom za međunarodnu arbitražu). U jednom sporu je (pomenuti slučaj „Satelit“) osuđena da plati polovinu zahtevane sume, dok je u druga dva predmeta Srbija praktično dobila sporove u celini – u predmetu po sporu iz koncesionog ugovora za izgradnju autoputa Horgoš – Požega konačnom odlukom Srbija je osuđena da plati manje od 1% od ogromnog tužbenog zahteva od 72 milona evra, dok je u predmetu po tužbi slovačkih konsultanta u Železari Smederevo tužbeni zahtev prema Srbiji (preko 20 miliona evra)u celini odbijen.

Agencija za privatizaciju vodila je u istom periodu i nekoliko sporova iz privatizacionih poslova pred tadašnjom Spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Srbije i sve te arbitražne sporove je dobila u celini (bilo da je bila tužena ili tužilac). I javna preduzeća u Srbiji su se „oprobala“ na arbitražnom polju i može se reći da su i ona bila uspešna u tim „megdanima“. Po vrednosti su bili najveći sporovi koje je pred arbitražom Međunarodne trgovinske komore vodio Jugoimport-SDPR, koji je dobio dva spora, svaki od preko 110 miliona dolara. I neka od privrednih društava u kojima država ima (ili je imala) značajno učešće (na primer, čuveni „Energoprojekt“) po pravilu su uspešna u međunarodnim trgovinskim arbitražama (tako je „Energoprojekt“ dobio više arbitraža u inostranstvu, a nedavno je pobedio i u sporu vrednom preko 31 milion dolara u sporu pokrenutom po njegovoj tužbi pred poznatom Štokholmskom arbitražom protiv multinacionalne korporacije za trgovinu gasom u vezi sa projektom u Belorusiji).

Ista je statistika i u investicionim arbitražama. One su vođene pred Centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu (institucija pri Svetskoj banci) i pred ad hoc arbitražama (ove dve mogućnosti su predviđene sporazumima o zaštiti investicija koje Srbija ima sa drugim državama). Srbija je od osam investicionih arbitraža koje je imala izašla kao pobednik u šest, a u jednoj (pomenuti slučaj „Zelena“) dosuđeno je da plati samo deo tužbenog zahteva.  U jednom slučaju (po tužbi grčke kompanije „Mitilineos“ koja je imala komercijalne aranžmane sa RTB Bor) Srbija je osuđena da plati najveći deo tužbenog zahteva. Međutim, u javnosti, u kojoj je ovaj slučaj 2017. i 2018. godine komentarisan, je nepoznato da je Srbija, u postupku koji je okončan 2018. godine, uspela da tužbu iste grčke kompanije, takođe u vezi sa njenim poslovima sa RTB Bor, u celini ospori i da „Mitilineos“ nije dobio niti jedan cent od traženog iznosa od oko 43 miliona dolara. Sve ostale investicione sporove Srbija je dobila praktično u celini – neki od njih su bili velike vrednosti (tako je Srbija dobila spor pred Centrom u Vašingtonu koji su pokrenula litvanska preduzeća koja su kupila Azotaru u Pančevu u postupku privatizacije –  od zahteva od oko 52 miliona evra Srbija je osuđena da plati iznos od manje od 2% od tužbenog zahteva). Samo jedan od investicionih sporova završio se poravnanjem i to pošto je pred Centrom u Vašingtonu podignuta tužba protiv Srbije – ulagači u poslove u oblasti igara na sreću povukli su, prema postignutom poravnanju, tužbeni zahtev od preko 82 miliona evra, a Srbija se obavezala da prilagodi svoje propise evropskim standardima u ovoj oblasti (propisi su u vreme stranog ulaganja bili usklađeni sa evropskim propisima, ali je Srbija, povlađujući nekim lokalnim interesima, svoje propise „vratila“ na staru regulativu, koja je bila na snazi pre usklađiivanja sa evropskim standardima i pre nego što je konkretno strano ulaganje bilo izvršeno). Inače, prema sporazumima o zaštiti investicija, strani investitori su dužni da, pre pokretanja investicione arbitraže, daju predlog Srbiji da se sporno pitanje reši mirnim putem. Koliko je poznato, Srbija nijedanput nije pristala na ovaj put da (u roku od tri do šest meseci, što je period za poravnanje predviđen sporazumima) reši spor bez vođenja skupih arbitražnih postupaka.

Treba znati da je svetska statistika u pogledu investicionoh sporova porazna za države – u daleko najvećem broju slučajeva države su smatrane odgovornim za povredu investicija, i to pre svega vrlo „rategljivom“ tumačenju standarda „fer i jednakog postupanja“. Poučene iskustvom, neke zemlje (Češka Republika, na primer) napravile su čitav sistem u nameri da spreče situacije u kojima bi se moglo smatrati da je država povredila strane investicija; tako su, pri vladama odnosno nadležnom ministarstvima formirane posebne jedinice koje se bave organizacijom i obukom državnih službenika i koje preduzimaju niz drugih mera da spreče da se neki postupci ili propusti državnih organa mogu podvesti pod povrede stranih investicija, prema definicijama i investicija i povreda kako su formulisane u sporazumima o zaštiti investicija.

U Srbiji „front“ prema stranim tužiocima drži samo Državno pravobranilaštvo Srbije, koje na „scenu“ stupa tek kad do spora dođe; nekog organizovanog pristupa problemu u smislu prevencije (obuka državnih službenika u primeni standarda zaštite stranih lica koja posluju u Srbiji, pažljivo i znalačko zaključivanje komercijalnih ugovora u kojima se država pojavljuje kao ugovorna strana, prepoznavanje rizika već u fazi pripreme poslova i utvrđivanje mera za njihovo prevazilaženje – ugovorima i na druge načine, itd.)

Gde je, onda, tajna ovog zavidnog uspeha Srbije u međunarodnim arbitražama?

Činjenica je da su neki propisi Srbije neodgovarajući kada se analiziraju sa stanovišta proklamovanih standarda zaštite stranih investitora (tako u pravnom sistemu opstaje i dalje čuvena odredba člana 41a Zakona o privatizaciji po kojoj se investitoru, protivno opštim načelima obligacionog prava da u slučaju raskida ugovora svaka strana vraća ono što je primila, stranom licu oduzima naknada uplaćena u državni budžet u slučaju raskida privatizacionog aranžmana). No, i sa takvom regulativom, kako je rečeno, Srbija uspeva u međunarodnim arbitražama. Može se reći da tu sreća ne igra nikakvu ulogu  – osim ako se pod srećom ne može smatrati i situacija u kojoj se vidi da su postupci državnih organa prema stranim investicijama i poslovnim projektima očigledno neuki, arogantni i suprotni odredbama pravnog režima inostranih investicija i poslovanja sa strancima, ali se ispostavi da Srbija i u tim situacijama dobije sporove; naravno, sreća ni u takvim slučajevima ne meša prste u sporove, već se pokaže da su strani tužioci „alavi“, pa postavljaju neumerene zahteve, odnosno kada ispliva na videlo da ciljevi stranog tužioca nisu u skladu sa proklamovanim i poznatim ciljevima ekonomske politike Srbije, sa njenim propisima, kao i sa obavezama koje su stranci preuzeli u postupcima privatizacije odnosno kada se vidi da su pokušali da izigraju domaće propise (a tada se zaštita predviđena sporazumima o zaštiti investicija ne primenjuje).

Deo tajne leži sigurno i u tome što je Državno pravobranilaštvo u svim slučajevima kada je Srbija bila primorana da učestvuje u stranim arbitražama, uz svoje stručnjake, formiralo i pravne timove sastavljene od advokata i poznatih profesora pravnih fakulteta iz Beograda, Novog Sada, i Niša za zastupanje Srbije. Ovi timovi su se, potpuno ravnopravno sa renomiranim stranim advokatskim kućama (a u postupcima prema Srbiji su se „oprobali“ neke od najvećih svetskih advokatskih kancelarija i čuvena imena poznata iz teorije i prakse međunarodnih arbitraža), nosili sa složenim ne samo činjeničnim, nego pre svega pravnim pitanjima koja međunarodni arbitražni postupci nose sa sobom. Samo u jednom slučaju Srbija je, zbog nekih posebnih uslova tog predmeta, bila primorana da, pored domaćih stručnjaka, angažuje i strane punomoćnike. Ono što je posebno važno i treba da se istakne, ključni članovi u tim pravnim timovima koji su zastupali Srbiju, kao i Agenciju za privatizaciju, te javna preduzeća i privredna društva u kojima država ima interese, bili su advokati iz mlađeg naraštaja, kao i profesori mlađe generacije sa katedri za Privredno pravo i Međunarodno privatno pravo sa državnih fakulteta u Srbiji. U taj mlađi advokatski naraštaj koji je uspešno zastupao Srbiju u međunarodnim arbitražama (ali i druge države iz okruženja), kao i preduzeća i društva u kojima Srbija ima interes,  pored vrsnih profesora prava, spadaju advokati Senka Mihaj, dr Vladimir Đerić, mr Milica Ignjačević, Milan Lazić, Katarina Radović, Aleksandar Filen, Aleksandar Đelić, dr Jovan Nikčević, Ivana Topalov Paunović, Filip Milošević,  Dragan Psodorov . . .

 

Tags: