• Version
• Preuzmi 7
• Veličina dokumenta 64.70 KB
• Broj dokumenata 1
• Datum 22/03/2023
• Ažurirano 25/03/2023

Redigovana arbitražna odluka u predmetu BAC 9/2020

Rezime arbitražne odluke Beogradskog arbitražnog centra u predmetu BAC 9/2020

I) Činjenice slučaja
Stranke u ovom arbitražnom postupku su dana 28. septembra 2015. godine zaključile Ugovor kojim su ugovorili zajedničko investiciono ulaganje u projekat koji je podrazumevao projektovanje, izgradnju i prodaju porodične kuće na određenoj katastarskoj parceli u određenom gradu u državi Švajcarskoj. Tužilac je na osnovu Ugovora bila obavezana da Prvotuženom isplati ČF 500.000,00 na ime investicionog ulaganja, a Prvotuženi se obavezao da projektuje, izgradi i proda predmetnu nekretninu. Drugotuženi je obuhvaćen tužbom kao jemac-platac. Tužilac je dana 15. oktobra 2015. godine izvršila uplatu po Ugovoru na ime ulaganja u iznosu od ČF 500.000,00. Imajući u vidu da su Stranke predvidele da se Ugovor zaključi na određeno vreme i to u trajanju od godinu dana, i to da sam projekat za taj period nije bio dovršen, stranke su 2017. godine i 2018. godine sklopile dodatne ugovore kojima su produžile trajanje projekta. Konačno, stranke su 18. jula 2019. godine sklopile poslednji ugovor kojim su dodatno uredile svoja prava i obaveze u pogledu zajedničkog ulaganja i projekta te predvidele da taj ugovor traje do 1. juna 2020. godine. Međutim, ni u tom roku projekat nije bio realizovan. Iz tog razloga (proteka vremena), Ugovor je raskinut 1. juna 2020. godine, a tužilac se odlučila na podnošenje tužbe BAC-u zahtevajući povraćaja isplaćenih sredstava (500.000,00 ČF) na ime investicionog ulaganja, jer je prema njenim navodima ona u celosti izvršila svoje obaveze po osnovu Ugovora dok tuženi to nisu učinili. Tužilac je tužbom potraživala celokupan iznos isplaćenih sredstava po osnovu Ugovora (500.000,00 ČF) na ime glavnog duga, sa kamatom, u skladu sa Ugovorom, po godišnjoj stopi u visini referentne/osnovne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija centralna banka zemlje domicilne valute (Švajcarska centralna banka - Sčweizerisče Nationalbank) uvećane za 8 (osam) procentnih poena, od 15. oktobra 2015. godine do dana plaćanja, sve u roku od 15 dana od dana dostavljanja arbitražne odluke, pod pretnjom izvršenja. S jedne strane, tuženi su u svom odgovoru na tužbu u ovom postupku priznali tužbeni zahtev u delu u kojem se traži isplata iznosa od ČF 500.000,00. S druge strane, osporili su deo koji se tiče zakonske zatezne kamate smatrajući da zatezna kamata teče od 1. jula 2020. godine, tako da je u samom arbitražnom postupku arbitru pojedincu ostalo da odluči o sledećem pravnom pitanju:
i. Da li zakonska zatezna kamata teče od 1 jula 2020. godine kako su naveli tuženi ili od 15. oktobra 2015. godine kako je navela tužilac.

II) Arbitražni sporazum
Nadležnost BAC-a za rešavanje ovog spora zasniva se na Ugovoru koji su potpisale stranke u ovom postupku, tačnije na posebnoj odredbi (članu 12.) koja predstavlja arbitražnu klauzulu u okviru Ugovora i koja glasi:

12.1. Svaku nesuglasicu ili spornu situaciju koja nastane povodom ovog ugovora ugovarači će nastojati da reše na miran način.
12.2. Ukoliko ne uspeju da nađu mirno rešenje, ugovarači će spor koji proistekne iz ovog Ugovora izneti na rešavanje pred Beogradski arbitražni centar, u skladu sa Pravilnikom tog Centra. Svaki ugovarač samostalno odlučuje o tome da li će pokušati mirno rešenje spora i kada takvo nastojanje nije uspelo odnosno pokušaj mirnog rešenja spora nije uslov za iznošenje spora na arbitražu.
12.3. Sedište arbitraže biće u Beogradu, a za rešenje spora biće merodavno srpsko materijalno pravo.
12.4. Ugovarači izričito ugovaraju da arbitražni sporazum iz ovog člana Ugovora obuhvata i sporove iz Prvobitnog ugovora.“

Drugotuženi je izjavom kojom je prihvatio da lično odgovora za sve obaveze prvotuženog kao jemac-platac, prihvatio i arbitražni sporazum (iz člana 12. Ugovora) sklopljen između tužioca i prvotuženog.

Stranke su arbitražnim sporazumom ugovorile srpsko pravo kao merodavno i Beograd kao mesto arbitraže. Stranke Ugovorom nisu predvidele jezik arbitraže. Tužilac je predložio da se postupak vodi na srpskom jeziku, dok su tuženi predložili da se postupak vodi na engleskom jeziku. Arbitar pojedinac je u Procesnom rešenju br. 1 odredio srpski jezik kao jezik postupka.

III) Tok arbitražnog postupka

Po uplati registracione takse, tužba sa prilozima (koja je podneta u avgustu 2020. godine) dostavljena je tuženom, ali imajući u vidu da se imenovanje arbitra odužilo i da su tuženi više puta zatražili produženje roka za podnošenje odgovora na tužbu, odgovor na tužbu je podnet tek u decembru 2020. godine. Budući da broj arbitara nije bio određen sporazumom između stranaka, tužilac je predložio da spor reši arbitar pojedinac, dok su tuženi predložili da to bude arbitražno veće, sastavljeno od tri arbitra. Predsedništvo BAC-a je odredilo da spor reši arbitar pojedinac i pozvalo stranke da imenuju arbitra. Stranke se nisu saglasile oko ličnosti arbitra, te je Predsednica BAC-a imenovala arbitra pojedinca (dalje: arbitar) na osnovu svojih ovlašćenja iz Pravilnika BAC-a. Arbitar je prihvatio imenovanje i otpočeo sprovođenje arbitražnog postupka. Održao je Case Management konferenciju sa strankama u januaru 2021. godine kako bi se stranke i arbitar dogovorili oko procesnih, dokaznih i ostalih bitnih pitanja za sprovođenje postupka. Tužilac i tuženi su nakon toga podneli dodatne podneske tj. detaljnu tužbu i detaljni odgovor na tužbu. Tužilac i tuženi su saglasno utvrdili da nema potrebe za dodatnim podnescima, ali su tuženi zahtevali održavanje usmene rasprave. Takođe, tuženi su u više navrata predlagali rešavanje spora mirnim putem ali se tužilac sa time prvobitno nije saglasio. Međutim, na telefonskoj konferenciji pred raspravu održanoj u aprilu 2021, tuženi su odustali od zahteva da se usmena rasprava održi i složili se da se postupak okonča na osnovu podnetih podnesaka i dokaza.

IV) Arbitražna odluka

Arbitražnom odlukom od 23. juna 2021. godine, arbitar je u celosti usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene na isplatu troškova arbitraže tužiocu.

Arbitar je u okviru postupka, čitanjem podnesaka i priloženih dokaza stranaka utvrdio da su stranke saglasne da je:
1) Ugovor bio zaključen na fiksni period od godinu dana i da je protekom roka na koji je zaključen raskinut;
2) nesporno da tuženi svoje obaveze preuzete Ugovorom nisu izvršili budući da do realizacije Projekta nikada nije došlo;
3) nesporno da ne postoji krivica tužioca za nerealizaciju Projekta;
4) nesporno da tužilac ima pravo na povraćaj isplaćenog iznosa od ČF 500.000,00 po osnovu Ugovora.

Polazeći od ovako utvrđenog stanja, arbitru pojedincu je omogućeno odlučivanje o glavnom pitanju, a to je pravo na zateznu kamatu na iznos od ČF 500.000,00, preciznije pitanje od kada počinje da teče to pravo tužioca.

Stranke su pravo na povraćaj ulaganja i pravo na zateznu kamatu predvidele u članu 6. stavu 1. Ugovora, koji propisuje sledeće:

„Ukoliko, iz razloga za koje ne snosi odgovornost i krivicu [tužilac], dođe do obustavljanja ili napuštanja Projekta pre njegovog okončanja, [tuženi] je dužan da [tužiocu] vrati celokupan iznos od 500.000 švajcarskih franaka, sa zateznom kamatom na godišnjem nivou u visini referentne/osnovne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija centralna banka zemlje domicilne valute (Švajcarska centralna banka - Sčweizerisče Nationalbank) uvećane za 8 (osam) procentnih poena, a počev od dana 15. Oktobra 2015. kao dana uplate navedenog iznosa od 500.000 švajcarskih franaka, pa do dana konačne isplate.“
Arbitar je utvrdio da je slično predviđeno u članu 6. stavu 2. Ugovora koji propisuje pravo na zateznu kamatu za slučaj bilo kakvog kašnjenja s Projektom do dana isteka Ugovora. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja u postupku, bilo je jasno da nema mesta primeni stava 2. tog istog člana o kašnjenju.

Šodno tome, Arbitar je odlučio da se, budući da Projekat nije realizovan, te da do njegove realizacije neće ni doći, može smatrati da je Projekat obustavljen, a Ugovor raskinut protokom roka na koji je sklopljen, sve iz razloga za koje nije kriv tužilac, te da u smislu odredbe člana 6. stava 1. Ugovora, tužilac ima pravo na povraćaj celokupnog iznosa od ČF 500.000,00, što su tuženi priznali, te pravo na zateznu kamatu počev od 15. oktobra 2015. godine pa do konačne isplate kako je tužilac tražio tužbenim zahtevom.

Način obračunavanja kamate na isplaćeni iznos je takođe bio predviđen u Ugovoru (istom odredbom Član 6. stav 1.) te je arbitar usvojio i tako postavljen tužbeni zahtev tužioca.

Arbitar je takođe tužiocu dosudio troškove postupka. s obrazloženjem da je tužilac u ovom sporu u celosti uspeo sa svojim tužbenim zahtevom, te da u skladu s principom da „strana koja gubi spor plaća troškove“, troškovi u celosti padaju na teret tuženih.