Када би се историја арбитраже у Србији везивала само за период најновије историје Републике Србије као самосталне државе, слово о њој било би кратко јер је овај период почео да тече тек одскора. Међутим, слика се озбиљно мења уколико се узме у обзир деветнаести век – Указ књаза Србије Александра Карађорђевића (1857) о оснивању Трговачке коморе (одбора) у оквиру које је основан и Избрани суд са задатком да решава трговаче спрове.

Међутим, на даљу промену поменуте слике одлучујуће утиче период који отпочиње са завршетком Другог светског рата и који се окончава са распадом тадашње СФРЈ. Одмах након окончања рата (1946) донета је Уредба о Трговачкој комори ФНРЈ којом је основана и Спољнотрговинска арбитража при истој комори, а која је касније доживљавала трансформације углавном у погледу имена пратећи судбину државе, али је и даље остајала арбитража основана од – и везана за – једно парадржавно тело.

И управо та особина чинила ју је рањивом: иако се тадашња комунистичка (социјалистичка) држава доста рано приклонила новом арбитражном методу решавања трговинских спорова, чиме је постала „напредна“, она је то учинила на погрешан начин – тако што ју је везала за један парадржавни орган као њеног оснивача (комору), чиме је довела у питање неутралност (непристрасност) тога тела и одлука које су за њу биле везане, што је дифферентиа специфица и предност сваке праве арбираже у односу на државно судство. Ма колико овај приговор био близу памети и логичан, као каснији очевидац догађаја и познавалац прилика, апсолутно сам убеђен да је лични его појединих инволвираних арбитара био довољна препрека да спречи сваку конфузију ове арбитраже са државом. Наиме, стечена репутација појединих арбитара, који су били доминантне личности у институцији (поменућу по личном избору Цигоја и Удеа из Словеније, Голдштајна, Триву, Барбића, Сајка и Дику из Хрватске, те Познића, Митровића, Варадија, Ђуровића и Орлића из Србије), била им је у тој мери драгоцена да би је они тешко бацали под ноге држави и њеним евентуалним политичким трабантима.

Ипак, горњи приговор остао је могућа латентна сенка над овом једином Спољнотрговинском арбитражом у Србији, све док српски законодавац није отворио могућност настанка нових, самосталних институционалних арбитража, и то првим српским Законом о арбитражи (2006).

Та је могућност тек 2013. охрабрила један број људи, који се професионално већ дуги низ година баве арбитражом на акамемском нивоу и у пракси, да оснују Удружење за арбитражно право као непрофитно удружење отвореног типа којим управља Управни одбор у саставу: Проф. др Драгор Хибер, проф. др Маја Станивуковић, доц. др Милена Ђорђевић, др Мирослав Пауновић, адвокат (председник Управног одбора), адв. Никола Јанковић, док асс. Урош Живковић обавља функцију секретара Управног одбора. Делатност Удружења обухвата организовање обука и тренинга, трибина, курсева, семинара и радионица, образовање и издаваштво у сфери арбитража и арбитражног права. Удружење обавља и промотивне активности и пружа консултативне услуге усмерене ка унапређењу арбитраже у Србији. У том циљу Удружење је основало и Фондацију за развој алтернативног решавања спорова.

Најзад, при Удружењу постоји посебна организациона јединица, стална арбитражна институција – Београдски арбитражни центар (БАЦ), која пружа услуге решавања домаћих и међународних спорова. Радом БАЦ-а руководи Председништво које чине: Проф. др Гашо Кнежевић (председник БАЦ), проф. др Владимир Павић (потпредседник), др Јернеј Секолец, доц. др Милош Живковић и др Тијана Којовић.

Оснивањем Београдског арбитражног центра Србија се сврстала у круг малог броја земаља некадашњег социјалистичког блока у којима постоји конкуренција између више институционалних арбитража: оних које егзистирају под окриљем Коморе и оне која егзистира потпуно самостално. Самосталност неке арбитраже може јој дати добру стартну позицију за њену неутралност и непристрасност, али им није гарант. Искрено верујем да БАЦ има персоналних капацитета да, уколико је актуелна и нека будућа државна политика у томе не спрече, а будућност решавања спорова јој се намеши, својим знањем и радом освоји поверење клијената. Поверење базирано на знању – сасвим добар почетак.

Гашо Кнежевић